Mladi Lavovi
Moja dobra prijateljica Katarina živi u delu Beograda koji se zove Vidikovac.To je stvarno divan kraj grada. Smešten je na brdu. Tamo je, za gradske uslove, vrlo čist vazduh, a ima i prekrasni pogled na Avalu. Nažalost poslednjih godina, usled sveopšte divlje gradnje, Vidikovac je izgubio dosta od svoje lepote.Zgrade,kuće i kiosci su nikli na mestima gde su pre bili parkovi i bašte. Zelena pijaca se pretvorila u buvljak. Stvarno je velika šteta što je to dopušteno. Katarina, koja je veliki perfekcionista, stalno mi se žali na takvo stanje. Skoro da nema razgovora u kome ona ne spomene kako ne može da oprosti komšijama koji su digli krov i onemogućili joj da svakoga jutra čim se probudi, gleda Avalu. U poslednje vreme, često mi spomene kako je izgradjena velika stambena zgrada u čije prizemlje su se smestili kladionica Lavovi i neki fast food i kako posetioci tih lokala parkiraju svoja vozila na trotoaru i travi ispred njih, umesto na obližnjem parkingu. I to se dešava po cele dane. Pre dva dana, bio sam joj u poseti. Na putu od autobuske stanice, pa do Katarinine zgrade, prošao sam pored te nove zgrade, koju je kako mi je Katarina kasnije rekla, finansirao uspešni mladi 29- godišnji biznismen.Dok sam prolazio pored, video sam da je Katarina bila potpuno u pravu.Ispred kladionice i fast food-a, bilo je parkirano desetak vozila.A parking je od tog mesta udaljen ni 50 metara.Što je najgore, stanica policije je udaljena svega dvestotinak metara. Dok sam prolazio, pitao sam se, zbog čega policija žmuri u ovom slučaju. Ipak zaplet tek sledi... Kada sam se vraćao kući, opet sam morao, na putu do autobuske stanice, da prolazim tuda.Pošto je bilo dosta kasno, žurio sam da ne propustim poslednji autobus. Odjednom su se ispred mene stvorila dva mlada uniformisana policajca.Ljubazno su mi poželeli Dobro veče i zatražili dokumenta. Pošto su me legitimisali, ja sam skrenuo pažnju policajcima na nepropisno parkirana vozila.Oni su me začudjeno pogledali, a onda me je viši policajac upitao:” A što se to vas tiče?“ Ja sam mu rekao da je moja gradjanska dužnost da ukažem kada nešto nije u redu i da me čudi njihovo ne činjenje u datom slučaju. Niži policajac me je tada grubo prekinuo rečima: “Matori, nemoj da se praviš pametan!”, posle čega su se obojica okrenuli i nastavili da patroliraju. Ja sam u trenutku ostao skamenjen. Dugo sam ih posmatrao kako su se polako udaljavali od mene.Sve vreme mi je u mislima bilo samo jedno. O Tempora! O Mores!
